Naslovna » Kamen mudrosti » Jiddy Krishnamurti – O meditaciji

Jiddy Krishnamurti – O meditaciji

Na četvrtom predavanju (iz serije od šest) Krišnamurti nastavlja sa pitanjem šta je meditacija, govori o potrebi preispitivanja umesto prihvatanja autoriteta kada je meditacija u pitanju, o pitanju kako meditirati, o odnosu života i meditacije, o značaju čula, koje je njihovo mesto i kakvu to ulogu ima u meditaciji, šta je vreme i koja je uloga vremena u meditaciji, o životu bez kontrole, šta je volja i u kakvom je odnosu sa žudnjom, o fizičkom i psihološkom vremenu, da li vreme može da se zaustavi, da li misao može da se zaustavi, o poreklu ‘ja’, šta je ‘ja’ i od čega se sastoji, o merenju i poređenju, o zaustavljanju misli, o nadčulnoj percepciji, da li je moguće živeti bez osećaja moći, ima li ičeg svetog u životu.

Izvor: Krišnamurti Youtube kanal

Početak meditacije

Ovde je mnogo ljudi i nadam se da neki od vas razumeju o čemu se govori.

Znate da smo tokom prošle nedelje zajedno razgavarli o našim ljudskim problemima, ne samo razgovarajući o tome kao dva prijatelja, već i šta je svako od nas za sebe otkrio u našem razgovoru,i u našem ispitivanju i istraživanju.

Mora postati prilično očito za većinu nas, ako smo uopšte ozbiljni, i na ove skupove ne gledamo kao na neku vrstu festivala, nešto malo ozbiljnijih od pop festivala ili drugih vrsta festivala.
Ovog jutra će biti dobro da zajedno porazgovaramo, kao što smo pričali o strahu, zadovoljstvu, patnji, bolu i smrti, mislim da bi ovog jutra trebali da popričamo o vrlo složenom i suptilnom problemu šta je meditacija. To je prilično ozbiljna tema i možda će neki od vas ljubazno pokloniti dovoljno pažnje onome što se govori, ako imate volje. Ta reč sada postaje toliko uobičajena, čak i vlade počinju da je koriste, čak i ljudi koji žele novac pokušavaju da meditiraju više da bi došli do više novca.

Pokušavaju da meditiraju da bi postali tihi, tako da mogu bolje da se bave biznisom. A doktori praktikuju meditaciju jer će im to pomoći da operišu kako treba itd. itd.
I postoje različite vrste meditacija, zen, tibetanska, i one koje vi izmislite za sebe, i imajući sve to na umu, indijski tip meditacije, tibetansku, zen, grupnu meditaciju susreta, i težnju da se poseduje nepokretan, miran, tih um, imajući sve to na umu, hajde da ovog jutra pokušamo da otkrijemo ako budemo mogli zašto bi neko trebao da meditira i koji je značaj meditacije.

Ova reč je odnedavno popularizovana iz Indije. I ljudi odlaze u Indiju i Japan i druga mesta da bi naučili meditaciju, da bi praktikovali meditaciju, da bi postigli neki rezultat od meditiranja: prosvetljenje, bolje razumevanje samih sebe, da imaju miran um, šta god to moglo da znači, a obično steknu malo mira, ali ne i miran um.

I gurui su izmislili svoje tipove meditacije itd itd. Je li tako? Siguran sam da ste svesni svega ovoga. I svakako tu je i nova prolazna moda nazvana transcedentalna meditacija. Jer je to zapravo oblik odmora ujutro, odmora posle ručka, odmora posle večere, ili pre večere, tako da vaš um kao postane miran, pa možete da budete nestašni posle toga.

Dakle razmotrite sve to, različite vrste i vežbe i sisteme, i stavite ih pod lupu. Dobro je imati sumnju, dobro je biti skeptičan do izvesne mere, kao pas na uzici, povremeno morate da pustite psa, da trči slobodno, dakle sumnja i skepsa mora da se drži na uzici sve vreme, ali im se često mora dozvoliti da trče slobodno.

A većina nas prihvata autoritet onih koji kažu: ‘Mi znamo kako se meditira, reći ćemo vam sve o tome.’

Dakle molim vas: mi zajedno istražujemo čitav problem ili čitavo pitanje šta je meditacija, ne kako da meditiramo. jer ako se upitate: kako da meditiram, onda ćete naći sistem po kojem ćete meditirati: ‘kako’ podrazumeva metod, ali ako istražujete ovo pitanje šta je meditacija, i zašto bi trebalo da se meditira, onda nikada nećete da pitate kako da meditirate,

Samo postavljanje pitanja je početak istraživanja koje je početak meditacije. Kao što smo rekli, to je veoma složen problem, i u ovo pitanje moramo da idemo veoma lagano, suptilno i uz oklevanje. Kao što smo tokom prošle nedelje rekli, da mi istražujemo, da ispitujemo to tako da ne slušate govornika, vi postavljate pitanje sebi i nalazite pravi odgovor.

Bez prihvatanja bilo kakvog oblika autoriteta. Naročito ne autoritet govornika koji sedi na ovom nesrećnom podijumu. To što sedi na podijumu i govori ne daje mu nikakav autoritet. Ne postoji autoritet u tzv. duhovnim stvarima ako mogu da koristim tu reč ‘duhovno’, u stvarima duha, u stvarima istraživanja nečega što zahteva veoma veoma pažljivo ispitivanje.

Dakle mi ovo radimo zajedno, ne meditiramo zajedno već istražujemo šta je meditacija i iz toga svako za sebe otkriva kako u to ulazimo, čitavo kretanje meditacije. Je li to u redu?

Mislim da se pre svega mora biti pažljiv u tome da se primeti da meditacija nije nešto što radite. Meditacija je ulaženje u sveukupno pitanje našeg življenja. To je prva stvar: kako živimo, kako se ponašamo, imamo li strahova, strepnji, tuge, da li jurimo za beskrajnim zadovoljstvima, jesmo li izgradili slike o sebi i drugima.

To je deo našeg života i ako razumemo taj život i te različite probleme vezane za život i oslobodimo se od njih i da istinski budemo slobodni, onda možemo da nastavimo da ispitujemo šta je meditacija. Zato smo tokom poslednjih 10 dana ili nedelju dana, govorili da moramo da pospremimo svoju kuću. Naša kuća – to smo mi sami. Potpuni red. Onda kada se taj red uspostavi, ne prema nekom obrascu, već kada postoji potpuno razumevanje šta je nered šta je pometnja, zašto smo u protivrečnosti sa sobom, otkuda ta neprestana borba između suprotnosti, itd o čemu smo pričali tokom poslednjih 10 dana ili poslednje nedelje – pošto se to dovede u red, pošto se život uredi samo stavljanje stvari na svoje pravo mesto je početak meditacije. Zar ne?

Ako to nismo uradili, istinski, a ne teoretski, već u svakodnevnom životu, u svakom trenutku naših života, onda, ako to niste učinili, onda meditacija postaje tek novi oblik iluzije, novi oblik molitve, novi oblik želje za nečim: za novcem, stvarima, frižiderom itd. Dakle sada se pitamo: kakvo je kretanje meditacije?

Pre svega moramo da shvatimo značaj čula. Većina nas reaguje ili deluje u skladu sa pobudama, prohtevima i zahtevima naših čula. I ta čula nikada ne deluju kao celina, već isključivo delimično. Zar ne? Molim vas razumite ovo.
Istražite ovo još malo za sebe, razgovarajte o tome zajedno, da sva naša čula nikada ne funkcionišu kreću se, deluju, kao celina, holistički. Ako posmatrate sebe i svoja čula, videćete da jedno ili drugo čulo postaju dominantni. Jedno ili drugo čulo uzima veći deo u posmatranju u svakodnevnom životu. Tako da u našim čulima uvek postoji neravnoteža. Zar ne?

Mogu li da nastavim odatle? E sad da li je moguće, ovo što sada radimo je deo meditacije, je li moguće da čula deluju kao celina? Da posmatrate kretanje mora svetle vode, večno nemirnih voda, da posmatrate te vode potpuno sa svim svojim čulima? Ili drvo, ili osobu ili pticu u letu ili baru, sunce koje se rađa, ili mesec koji izlazi, da to posmatrate, gledate u to sa svim čulima potpuno probuđenima. Ako to učlinite, onda otkrivate za sebe, ja vam ne govorim, ja nisam vaš autoritet, ja nisam vaš guru, vi niste moji sledbenici, sledbenici su najdestruktivniji ljudi, i gurui isto tako.

Ako to osmotrite, ako osmotrite to delovanje svih čula naći ćete da nema središta iz kojeg se čula kreću. Da li to isprobavate dok razgovaramo o tome? Da pogledate na svoju devojku, ili muža ili ženu ili drvo ili kuću sa svim visoko aktivnim osteljivim čulima. Onda u tome nema ograničenja. Pokušajte to. Učinite to i otkrijte za sebe. To je prva stvar koja se treba razumeti: mesto čula. Jer većina nas deluje delimičnim ili pojedinim čulima.

Nikada se ne krećemo ili živimo sa svim svojim čulima potpuno probuđenim, rascvetanim. Jer većina nas živi, deluje, i razmišlja delimično, tako da je jedno od naših istraživanja to da čula deluju u potpunosti i da razumemo značaj i iluzije koje čula stvaraju. Pratite li sve ovo? I da čulima postavimo na svoje pravo mesto, što znači da ih ne potiskujemo, ne kontrolišemo, da ne bežimo od njih već da čula stavimo na pravo mesto. Razumete li? Ovo je važno jer u meditaciji, ako želite da u nju uđete vrlo duboko, u slučaju da nismo svesni čula, ta čula stvaraju različite oblike neuroza, različite oblike iluzija, ona dominiraju našim emocijama itd itd itd. Dakle to je prva stvar koju treba shvatiti: ukoliko su čula potpuno probuđena, rascvetana, onda telo postaje izvanredno mirno.

Da li ste sve to primetili? Ili ja razgovaram sa sobom? Jer većina nas sili svoja tela da sede mirno, da se ne vrpolje, ne miču itd – znate već. Međutim ako sva čula funkcionišu zdravo i normalno, vitalno, onda se telo opušta i postaje veoma veoma tiho. Ako tako učinite. Učinite tako dok razgovaramo.

Onda se postavllja pitanje: šta je vreme?
Koje je mesto vremena u meditaciji?
I koje je mesto kontrole u meditaciji?
Razumete li?
Mogu li da nastavim?
Nadam se da se susrećemo međusobno, je li tako?

Pozabavimo se prvo je li moguće živeti život, svakodnevni život, ne povremeno, već živeti život bez bilo kog oblika kontrole. Što ne znači popustljive aktivnosti, ili činiti šta se kome sviđa, odbacivati tradiciju – znate već šta savremeni mladi ljudi rade. To znači bez žaljenja, bez sputavanja, bez kontrole – čini šta želiš. Što stariji ljudi rade u svakom slučaju, jedino što oni misle da je to njihova povlastica, nešto što su sami izumeli. Sada mi postavljamo pitanje, molim vas razmotrite ga ozbiljno, je li moguće živeti život bez bilo kakvog oblika kontrole, jer tamo gde ima kontrole, tamo postoji delovanje volje. Je li tako? Pratite li?

Dakle šta je volja?
Ja ću uraditi ovo. Ne smem da uradim ono. Ili trebao bi da u budućnosti… morao bi da uradim to, itd. Delovanje volje. Dakle moramo da istražimo šta je volja. Nije li volja žudnja? Nije li volja suština žudnje? Zar ne? Molim vas pogledajte to. Nemojte to da odbacujete ili prihvatate, ispitajte to. Jer se mi sada pitamo je li moguće živeti život u kome nema ni senke kontrole, u kome nema ni senke delovanju volje. A volja je sam pokret žudnje.
Bavili smo se već čitavim pitanjem šta je žudnja. Neću u to ulaziti sada jer imam dosta da pređem ovog jutra.

Žudnja je dodir, percepcija, viđenje, dodir, opažaj, iz toga nastaje žudnja i misao sa svojom slikom, sve je to žudnja. čime smo se bavili, ali ja sada neću da ulazim u to. I pitamo se je li moguće živeti bez delovanja volje. Većina nas živi život uzdržanosti, kontrole, sputavanja, itd., bežanja.
I morate da se upitate: ko je taj koji kontroliše? Kada kažete: moram da se kontrolišem, moj bes, ljubomoru, lenjost, tromost, itd., ko je onaj ko kontroliše? Da li je onaj koji kontroliše različit od onoga što kontroliše? Razumete li? Ili su oba isto.
Onaj koji kontroliše je ono što se kontroliše. Je li u redu? Razumemo li to?

Nakon što ste me slušali nedelju dana ili deset dana, do sada naš jezik i način kako koristimo reči mora biti zajednički i međusobno razumljiv. Dakle sve dok postoji kontrolor on ispoljava svoju sposobnost da kontroliše. I mi kažemo da je kontrolor suština žudnje. I on pokušava da kontroliše svoje delovanje, svoje misli, svoje želje itd itd. Dakle poimajući sve to može li se živeti život koji nije promiskuitetan, u kome ne radite šta želite, već život bez bilo kakvog oblika kontrole, bilo seksualne, bez povlađivanja, bez volje da kontrolišete ono što bi trebalo i što ne bi trebalo, i sveg celog problema volje. Vrlo malo ljudi se bavilo tim pitanjem.

I čitav istočni oblik meditacije je delimično kontrola. I ja sam lično protiv svega toga, njihovog sistema bilo kakvog oblika kontrole. jer onda um nikada nije slobodan, već se uvek podčinjava nekom obliku obrasca, bez obzira da li je taj obrazac uspostavljen od strane drugog ili samog sebe. Dakle čula; kontrola; onda moramo da pitamo, šta je vreme?

Ne vreme iz naučne fantastike, već šta je vreme u našim svakodnevnim životima. Kakvu ulogu igra u našim životima? Koliko je važno u našim svakodnevnim aktivnostima? Razumete li moje pitanje? Naravno da postoji vreme prema pokazivanju sata. Postoji vreme kako pokazuje sunce, zalazak i izlazak sunca. Postoji vreme kao juče, danas i sutra. Postoji vreme kao nešto što se desilo u prošlosti što je zapamćeno i što oblikuje sadašnjost i budućnost. Zar ne?

Dakle postoji fizičko hronološko vreme i imamo isto tako i psihološko vreme: ja ću biti, ja moram, ja sam nasilan, ja ću biti nenasilan. Sve to podrazumeva kretanje vremena. Je li tako?

Kretanje znači vreme. Molim vas da ovo razumete stvarno pažljivo jer ćemo istraživati meditaciju, što znači da li um može da bude apsolutno tih, da u njemu uopšte ne postoji vreme kao kretanje. Pratite li sve ovo? Zanima li vas sve ovo?

Čak samo iz intelektualne radoznalosti? Jer je ovo veoma važno razumeti, da li vreme, ne hronološko već psihološko, može li da se okonča? Ili da li će to morati da postoji do moje smrti, taj pokret: biću, ne smem da budem, trebao bih, neću biti – pratite li? Sva psihološka aktivnost koja ima veze sa vremenom. Tj. da li vreme može da se okonča?

Molim vas da uvidite zašto je to važno. Jer su naši mozgovi uslovljeni vremenom, naši mozgovi su uslovljeni milionima godina ili više, nije bitno, nepamćenim, mozak je uslovljavan stolećem za stolećem, evoluirao je, rastao, cvetao, to je veoma, veoma drevni mozak, i on je evoluirao vremenom, evolucija podrazumeva vreme, kako je evoluirao tako i deluje unutar vremena. Razumete li? Pitam se razumete li sve ovo. Onoga trenutka kada kažete ‘Ja ću’, to je unutar vremena. Kada kažete ‘moram da uradim to’, to je isto unutar vremena. Sve što činimo podrazumeva vreme, a naši mozgovi ne samo da su uslovljeni hronološkim vremenom, izlaskom i zalaskom sunca, već takođe i psihološkim vremenom.

Dakle hiljadama godina je mozak evoluirao i sama ideja, samo pitanje može li da okonča vreme – pratite li – to je parališući proces. Pitam se razumete li ovo. To je za njega šok. Da li ovo neko razume? Jer ćemo sada da se upitamo može li sam mozak da bude apsolutno tih. Razumete li? Ne vaše telo, disanje, oči, misli, već sam mozak. koji neprestano priča, neprestano razmišlja o ovom, onom, drugom. Mogu li te moždane ćelije da budu apsolutno tihe? Zbog toga moramo da razumemo prirodu vremena. To jest psihološki, iznutra, mi smo uhvaćeni u mrežu vremena. Umreću, plašim se. Biću, bio sam. I sećam se srećnih ili bolnih stvari. A mozak deluje, živi u vremenu. Je li tako? Možete i sami to da vidite, tu očitu činjenicu.

Dakle deo meditacije je da za sebe nađemo da li vreme može da se zaustavi. To ne možete da uradite tako što ćete reći: ‘Vreme mora da stane.’ To je besmisleno. Već razumeti čitavu strukturu, prirodu i dubinu ovog pitanja. Zar ne? To znači je li moguće da mozak pojmi da on nema budućnosti. Razumete li šta govorim? A? Mi živimo ili u očajanju ili u nadi. Je li tako? Zar ne živite tako? Nada je deo vremena. Jadan sam, nesrećan, nesiguran, nadam se da ću biti srećan. Razumete li? Deo vremena je ta rušilačka priroda nade, ili pronalazak sveštenika svuda po svetu – vera. Vi patite, ali imajte veru u boga i sve će biti u redu. Pratite li sve ovo? To ponovo znači da vera u nešto podrazumeva vreme.

Možete li da izdržite, izdržite u smislu da li možete da tolerišete da sutra ne postoji, psihološki? Možete li? To je deo meditacije, da se otkrije da psihološki ne postoji sutra. Jednom smo pričali sa nekim veoma inteligentnim i učenim o ovom pitanju. I za njega je bio pravi šok kada smo rekli: nada, vera, kretanje budućnosti kao sutra ne postoje. Bio je zgranut tom idejom – razumete li gospodo – ‘Neću se sresti sa vama sutra, sa vama koga volim.’ Razumete li šta govorim? Mogao bih da vas sretnem, verovatno i hoću, ali nada, zadovoljstvo, iščekivanje nečega, sve je to uključeno u vreme. Što ne znači da odbacujete nadu, što znači da razumete kretanje vremena.

Ako odbacite nadu postajete ogorčeni, onda kažete: ‘zašto da živim, kakva je svrha života?’ i počinju sve te besmislice, depresija, agonija življenja bez ičega u budućnosti. Razumete li sve ovo? Dakle morate ući u ovo pitanje, ne verbalno, ne teoretski, već istinski, da bi psihološki otkrili, u vama samima, imate li i najmanji osećaj za sutra. Sledeće pitanje u meditaciji je: da li misao kao vreme može da stane. Misao je, kako smo to naveliko pričali, veoma važna, važna kada je na svom pravom mestu. Ali ona nema uopšte nikakav značaj u psihološkom smislu. Pitam se vidite li to. Vidim da moram nakratko da se time pozabavim. Misao je reakcija na sećanje, ona se rađa iz sećanja.

Sećanje je iskustvo. Iskustvo kao znanje pohranjeno je u samim ćelijama mozga. Možete da posmatrate svoj mozak, ne morate da postanete stručnjak, ja nisam, samo posmatram sebe veoma pažljivo. Moždane ćelije čuvaju ovo sećanje. To je materijalni proces. U tome nema ničeg tajnog, ničeg svetog. I sve što smo učinili, otišli na mesec, zakačili tamo glupu zastavu, spustili se u dubine mora, živeli tamo, misao je stvorila sve to. Ogromnu komplikovanu tehnologiju i njenu mašineriju. Misao je bila odgovorna za sve to. Misao je isto tako bila odgovorna za sve ratove. Zar ne?

To je očigledno, u to ne treba sumnjati, jer je misao izazvala podele među Britanijom, Francuskom, Rusijom. I misao je stvorila psihološku konstrukciju kao ‘ja’. Zar ne? To ‘ja’ nije sveto, nešto božansko. To je samo misao koja sastavlja strepnje, strahove, zadovoljstva, patnje, bol, vezanosti, strah od smrti, i sastavila je sve to zajedno što je ‘ja’. To je to ‘ja’ sa svojom svešću. Zar ne? Pitam se. Možemo li da nastavimo odavde? Pratite li sve ovo? To je ‘ja’, ta svest. Ta svest je ono što sadrži. Svest, vaša svest, je ono što vi jeste, to su vaše strepnje, strahovi, vaša borba, raspoloženja, psihološki očaj, zadovoljstva itd. Sadržaj vaše svesti je sadržaj tog ‘ja’, zar ne?

Nanovo ovde nema šta da se raspravlja, vrlo je prosto. I to je posledica vremena. Zar ne? Juče sam psihološki povređen, rekli ste mi nešto brutalno, to me povredilo, i to je deo moje svesti. Imao sam zadovoljstvo, i to je deo, itd. Dakle svest je uključena u vreme. Kada kažemo, ‘Može li vreme da stane’, to podrazumeva potpuno pražnjenje svesti od svog sadržaja. To se podrazumeva. Možete li to da učinite ili ne je druga stvar. Ali to je ono što se podazumeva. Kada istražujemo vreme, bez obzira jesu li to nebrojeni slojevi ove svesti, osećaj, požuda i sve to, sloj po sloj, čitava konstrukcija toga, ili je to svest koja je posledica vremena, juče sam povređen itd itd, može li ta svest da se potpuno isprazni, tako da vreme psihološki staje? Prvo postavljam ovo pitanje da ga razmotrite, a onda ćemo pitati je li to moguće. Razumete li moje pitanje?

Svesni ste svoje svesti, zar ne, svesni ste šta jeste? Ako ste dovoljno ušli u to, mogli ste unekoliko barem tokom prošle nedelje. Ali ako jeste, videćeti da je sva ta agonija, borba, jad, nesigurnost deo vas, deo ove svesti, vaše ambicije, pohlepa, agresivnost, bes, gorčina, sve je to deo ove svesti, koja predstavlja na hiljade nakupljenih jučerašnjih dana u danas. I pitamo se može li ta svest, koja je posledica vremena, psihološki kao i fiziološki, može li se isprazniti tako da se vreme zaustavi. Jeste li prvo razumeli pitanje, a? Molim vas neka neko kaže da jeste. Nemojte da se uspavate. Otkrićemo je li to moguće. Ako kažete da nije, onda ste zalupili vrata, onda možete da odete, da ne sedite ovde i gubite vreme, ako kažete da to nije moguće. Ali ako kažete da jeste moguće opet ste zalupili vrata. Ali ako kažete, hajde da otkrijemo, onda ste otvoreni prema tome, radi ste da nađete odgovor. Je li tako? Molim vas, ovo nije intelektualna igra. Ovo nije zabava nedeljom ujutro, ovo isto tako nije propoved.

Moram da vam ispričam jednu divnu priču o tome. Bio jednom jedan propovednik sa svojim učenicima, i tokom svakog jutra po deset, petnaest minuta je držao propoved. I očarana publika ga je slušala. I jednog jutra se popne na govornicu, i počinje – samo što nije počeo, doleće ptica, sleće na prozorski ram i počinje da peva. I propoved ne govori ni reč. Nakon deset ili pet minuta, ptica nakon pevanja odleće. Propovednik onda kaže: ‘Propoved je završena za ovo jutro.’ Zar ne? Voleo bih kada bih i ja mogao to da kažem. Dakle sada je pitanje ako ste dovoljno ozbiljni da u to uđete, da li je moguće da potpuno ispraznite sadržaje sebe, sadržaje naše svesti, ove svesti koja se gradila kroz vreme.

Zar nije moguće – molim vas samo slušajte – zar nije moguće da se okonča jedan od sadržaja vaše sveti, vašu povređenost, vašu psihološku ranu? Sigurno znate šta to znači. Većina nas je psihološki bila povređivana, od detinjstva, roditelji, okrutnost tokom čitavog našeg postojanja nas povređuju. To je deo vaše svesti. Možete li da okončate tu povređenost, potpuno, da je potpuno izbrišete, bez da ostane traga? Možete, zar ne? Ako obratite pažnju na ranu, znajući šta ju je prouzrokovalo, i rana je predstava koju imate o sebi kako ste ranjeni, i da okončate tu predstavu koja je ranjena. Možete to, ako krenete u to veoma, veoma duboko. Ili ako ste vezani za nekoga, ako ste vezani za svoju ženu, svog muža, nije važno za šta, vezani za verovanje, za zemlju, sektu, grupu ljudi itd., za Isusa itd., zar ne možete da potpuno, logično, razumno racionalno da to prekinete? Jer vidite, vezanost podrazumeva ljubomoru, strepnju, strah, bol, a od bola postajete sve više i više vezani, Ako uvidite prirodu vezanosti ta percepcija vezanosti predstavlja cvetanje inteligencije. Ta inteligencija kaže – kako je glupo biti vezan, s tim je gotovo. Razumete li ovo? Dakle krenite u to. Ili ako imate određenu psihološku naviku, da uvek razmišljate u određenom pravcu. To je deo vaše svesti. Može li misao da se pomeri iz žleba, iz brazde? Naravno da može. Dakle moguće je molim vas slušajte – moguće je da se potpuno, u celosti isprazni sadržaj.

E sad, ako to radite sa jednom po jednom stvari tj. vezanost, pa vaša povređenost, pa vaša strepnja itd., trebaće vam beskonačno mnogo vremena. Vidite šta je uključeno, ako uradite jedno po jedno, za to će trebati vremena. Pa ste ponovo uhvaćeni u vremenu! Pitam se vidite li ovo? Međutim je li moguće da se isprazni odmah, bez uključenja vremena, u celini, ne u delovima? Pokazaću vam, nemojte klimati glavom, slagati se ili ne. Razumete li moje pitanje? Kada to radite deo po deo još uvek ste upleteni u vreme. Ako stvarno vidite istinitost toga onda to nećete raditi delimično, zar ne? Prirodno. Onda se krećemo ka drugačijem pitanju: može li se to učiniti u potpunosti?

Tj. postoji li osmatranje ove svesti, koja u stvari nije moja, to nije moja posebna svest, to je univerzalna svest. Moja svest je kao vaša svest, ili svest nekog drugog, jer mi patimo, prolazimo kroz agonije itd. itd. Postoji možda par njih koji su ‘iskočili’, oni su se rascvetali i prerasli, to je irelevantno. Dakle pitamo se je li moguće osmotriti stvar u svojoj celosti, skroz, i samim tim osmotrenjem sveukupnosti okončati to? Razumete li moje pitanje? Dakle je li moguće osmatrati vašu povređenost, ili strepnju ili krivicu ili šta god u potpunosti? Razumete li moje pitanje?

Recimo da imam osećaj krivice. Osećam krivicu, što ne osećam, ali zamislimo da osećam. Mogu li da pogledam u tu krivicu, koji joj je razlog i kako se rodila, i kako sve dublje strahujem itd, čitavu strukturu krivice, mogu li to da osmotrim, i to u potpunosti? Naravno da možete. Ne? U celosti možete da je osmotrite jedino ako ste svesni prirode povređenosti. Možete biti svesni toga i krivice itd, svih različitih stvari koje smo prikupili. Toga možete biti svesni ako nema pravca i motiva koji su uključeni u tu svesnost. Jeste li razumeli ovo? Objasniću, pozabaviću se time.

Recimo da sam vezan za nešto ili za nekoga: zar ne mogu da osmotrim koje su posledice vezanosti, šta je uključeno u vezanost, kako je ta vezanost nastala, zar ne mogu da osmotrim čitavu prirodu toga u trenutku? Vezan sam zato što sam usamljen. Tražim utehu. Želim da zavisim od nekoga. Jer ne mogu da ostanem sa sobom. Treba mi društvo. Treba mi neko ko će reći: ‘Dobro ti ide, matori.’ Treba mi neko da mi drži ruku. Depresivan sam. Anksiozan sam. Pa tako zavisim od nekog. I iz te zavisnost izranja vezanost. A iz te vezanosti rađa se strah, ljubomora, strepnja. Zar ne? Zar ne mogu da osmotrim čitavu prirodu toga u trenutku? Naravno da možete, ako ste svesni, ako ste duboko zainteresovani da nađete odgovor.

Dakle mi kažemo, umesto da to činimo korak po korak, moguće je videti čitavu prirodu i strukturu i kretanje svesti sa svim njenim sadržajem. Sadržaj čini svest, i moguće je videti ga u potpunosti. I kada vidite njegovu celinu sadržaj se raspada. Pitanje koje postavljamo je ako je sadržaj deo svakodnevnog života naše svesti, a ta svest je akumulacija kroz vreme, može li to vreme da se zaustavi? Što znači ima li kraja svim borbama i svemu tome, u trenu? Kažemo da jeste moguće. Pokazao sam vam. Pokazao sam vam kroz primere. Tj imati potpuni uvid u prirodu svesti. Zar ne? Uvid podrazumeva bez ikakvog motiva, ikakvog sećanja, samo imati trenutnu percepciju prirode svesti i sam taj uvid razrešava problem. Jeste li ovo unekoliko razumeli?

Onda možemo da krenemo u sledeću stvar, što je: mi smo zauzeti merenjem. Zar ne? Ja sam visok, ja sam nizak. Moram da budem drugačiji od onoga što jesam. Merenje, razumete li? Što predstavlja poređenje, praćenje nekog primera. Sav naš tehnološki razvoj utemeljen je na merenju. Da nema merenja ne bi mogli da imamo tehnološki napredak. To jest znanje je kretanje u merenju. Ja znam, ja ću znati. Sve je to merenje. I to merenje se pomerilo u psihološko polje. Pratite ovo gdine. Pratite li? Posmatrajte sami kako to funkcioniše, videćete da je vrlo prosto. I tako mi uvek poredimo u psihološkom smislu. E sada, možete li vi da zaustavite poređenje, što je takođe zaustavljanje vremena. Je li tako?

Merenje znači merenje sebe u odnosu na nekog drugog, i želja da se bude takvim ili da se ne bude takvim. Pozitivan i negativan proces su kroz poređenje deo merenja. Pitam se da li to vidite. Jeste li se umorili? Uđite u to sami, pa ćete videti. Dakle je li moguće živeti svakodnevni život bez ikakve vrste poređenja? Vi poredite dva materijala, somot jedne boje sa somotom druge boje, ali psihološki, iznutra, biti potpuno slobodan od poređenja. Što znači biti slobodan od poređenja. Merenje je pokret misli. Dakle može li misao da se zaustavi? Pratite li sve ovo? Većina nas pokušava da zaustavi misli, pokušava, što je nemoguće. Možete da kažete u sekundi: ‘Zaustavio sam misli.’, ali to je na silu, prisilno, to je jedan način da kažete: ‘Izmerio sam sekundu dok nisam imao misli.’

Dakle mi se pitamo nešto, što i svi stvarni ljudi koji su još davno bavili tim pitanje, koji su rekli: ‘Može li misao da se zaustavi?’ To jest misao koja je rođena iz spoznatog, razumete li, znanje je ono što je spoznato, što je prošlost, može li ta misao da se zaustavi, tj. može li biti slobode od spoznatog? Razumete li moje pitanje? Jer mi uvek delujemo iz spoznatog, i zbog toga smo postali izvanredno sposobni i podražavamo i poredimo, i otuda neprestan napor da se bude nešto. Je li tako? Dakle može li misao da se zaustavi? Sama misao, kada je svesna same sebe, zna svoje granice i otuda ima svoje mesto. Da li vi to činite dok razgovaramo?

Dakle razgovarali smo o merenju, kontroli, značaju čula i njihovom pravom mestu, sve je to deo meditacije. I pitamo se sledeće: kada se dođe do izvesne tačke čula mogu da razviju nadčulne percepcije, jer postaju izuzetno osetljiva: telepatija, čitati nečije misli, upravljanje različitim oblicima vidovitosti itd itd. Sve je to unutar polja čula. Je li tako? Tako da nemaju taj kolosalni značaj koji im čovek pridaje. Je li tako? Pitam se vidite li to? Govornik je prošao kroz sve to. Oprostite mi što ulazim u lične stvari, kada je neko prošao kroz sve to vidi opasnosti toga, uhvaćeni u svo to čulno uzbuđenje. To je glupo. Dakle iako ove stvari nesumnjivo postoje, one su beznačajne.

Sada postavljamo sledeće pitanje, koje je: čovek je oduvek težio moći. Je li tako? Političari, popovi, svakodnevni čovek i žena žele da dominiraju, da kontrolišu žele da poseduju. Moć je postala izuzetno važna. Dve super sile. Što znači moć u rukama nekolicine, da bi diktirali šta bi drugi trebalo da misle.

Hrišćanska crkva je to izvrsno radila jedno vreme. Jeretici, mučenja, inkvizicija, sve to da bi se kontrolisao čovek propagandom, knjigama, rečima, slikama, kontrolisao kroz njegov strah, i nagradom i kaznom. Bilo koji oblik neslaganja je predmet ili mučenja ili izgona, koncentracionih logora ili lomače. Je li tako? To je istorija ljudske gluposti, iako čovek to naziva patriotizmom ili religijom. Sada se pitamo je li moguće živeti bez bilo kakvog osećaja moći? Razumete li šta pitam? Pratite li sve ovo, da li vas interesuje?

Što znači možete li da živite u potpunoj anonimnosti i potpunoj poniznosti? Možete da imate ime, možete da napišete knjigu, da držite predavanja, i da malo postanete poznati, slavni, koju god reč da koristite, ali ništa više od toga. Dakle vi ne tražite moć kroz vidovitost, kroz telepatiju, sve bi to mogle da koristi vlade, da bi kontrolisale kapetana u podmornici. Svi oni eksperimentišu sa time, za ime boga budite svesni svega toga. I može li se živeti bez ikakvog osećaja moći? Znate, u tome postoji velika lepota, da budete potpuno anonimni.

A čitav svet juri identitet, moć, posedovanja. E sada, sledeće pitanje je: može li mozak – molim vas slušajte ovo – može li mozak, koji je milionima godina star, tako jako uslovljen, toliko pun svega što je čovek prikupljao stolećima i zbog toga sve vreme funkcioniše mehanički, može li taj mozak biti slobodan od spoznatog, i može li taj mozak da nikada ne ostari, ostari u fizičkom smislu? Razumete li o čemu govorim? Zar sebi ne postavljate ova pitanja? Postavljate li? Možda postavljate kada ostarite. kada vam unekoliko opadnu sposobnosti, kada izgubite svoj kapacitet razmišljanja, kada gubite pamćenje i onda kažete, ‘O bože, voleo bih da se vratim i budem mlad ponovo’, ‘da imam svež um, mlad um, odlučan um.’

Zar i vi nekada ne poželite? Može li taj mozak da izgubi svoj teret, i bude slobodan i da se njegovo stanje nikada više ne pogoršava. Nemojte da kažete ‘da’ ili ‘ne’. Nađite sami. Što znači – molim vas slušajte ako vas ovo interesuje – što znači da psihološki nikada ništa ne registrujete. Zar ne? Razumete li? Da nikada ne registrujete laskanje, uvredu, različite oblike nametanja, pritisaka, nikada. Da traka sve vreme bude potpuno sveža. Onda je mozak mlad. Nevinost znači mozak koji nikada nije bio povređen. Je li tako? To je nevinost, koja ne zna za jad, konflikt, patnju, bol, što se sve opaža u mozgu, zbog čega je mozak uvek ograničen, stari kako fizički postaje sve stariji. Međutim ako nema beleženja, uopšte nikakvog, u psihološkom smislu, onda mozak postaje izvanredno tih, izvanredno svež. Nije to nada, nije nagrada, ili to učinite i otkrijete, ili prihvatite reči i kažete: ‘Kako li to mora da je čudesno,’ ‘Voleo bih to da iskusim.’

I onda ste promašili. Ako to međutim uradite onda ćete otkriti. Onda mozak postaje, usled ovog uvida, o čemu smo pričali, usled tog uvida moždane ćelije prolaze kroz promenu. Mozak se više ne drži sećanja. On više nije kuća sa ogromnom kolekcijom antikviteta. Je li tako? Dakle to je to. Onda isto tako moramo da postavimo pitanje: ima li ičeg svetog u životu? Ima li ičega što je sveto, nedirnuto mišlju? Razumete li moje pitanje? Molim vas da razumete samo pitanje. Ono što je sveto stavili smo u crkve kao simbole, Devicu Mariju, Hrista na krstu – i otidite u Indiju, tamo imaju naročite slike, a budističke zemlje imaju sopstvene slike, i to je postalo sveto, ime, skulptura, slika, simbol, na izvesnim mestima, crkvama, hramovima, džamijama itd, u džamijama zapravo nema slika, ali su tu divni spisi koji su isto tako postali slika.

Sada postavljamo pitanje: ima li ičega svetog u životu? Sveto biće koje je besmrtno, vanvremensko, od večnosti do večnosti, ono što nema ni početka niti kraja. Razumete li? To se pitamo. To možete jedino da sami otkrijete, ne, ne možete da otkrijete, niko ne može da otkrije, to može da dođe kada ste odbacili sve stvari koje je misao učinila svetim, slike, muzeje, muziku, crkve i njihova verovanja, njihove rituale i dogme, sve je to shvaćeno i odbačeno, potpuno. Nema sveštenika, nema gurua, nema sledbenika. Onda, u tom ogromnom kvalitetu tišine možda otkrijete u toj tišini može da dođe nešto što je nedirnuto mišlju, jer tu tišinu nije stvorila misao. Tako da se mora ispitati, ući u čitavo to pitanje tišine. Postoji tišina između dva zvuka, postoji tišina između dve misli, postoji tišina između dve note u muzici, postoji tišina nakon buke, Postoji tišina kada misao kaže: ‘Moram da budem tih,’ i stvara veštačku tišinu za koju misli da je stvarna.

Postoji tišina kada sedite mirno i prisilite svoj um da bude tih. Sve su to veštačke tišine, a ne stvarne, duboke, nekultivisane, tišine bez predumišljaja. Rekli smo da tišina može psihološki da dođe jedino onda kada uopšte nema beleženja. Onda je um, sam mozak sasvim nepokretan. Onda u toj velikoj dubini tišine, koja nije izazvana, nije kultivisana, nije vežbana, ali u toj tišini može doći taj izvanredni osećaj nečeg nemerljivog, bezimenog. Čitav taj pokret od početka do kraja ovih govora je deo meditacije. Gotovo. Žao mi je što ne možete postavljati pitanja posle ovog. Nadam se da ćemo se sresti ponovo.

 

Astro Tarot Centar